Kod nas su izuzetno popularne, jer čak i apsolutni početnik u varaličarenju može uhvatiti ribu, bez obzira što možda nije ni svestan da pri vođenju varalice ne iskorištava pun hvatački potencijal iste. Metalne varalice su u proseku znatno jeftinije od voblera, pa se nalaze u kutiji i onih koji moraju odmeriti svaki potrošeni dinar. Kao i svaka varalica, metalne varalice oponašaju plen grabljivica, imaju specifičan rad, veličinu, boju i teksturu. Najčešće su boje srebra, zlata, mat ili sjajne, ali njihov kolorit varira u neverovatnom rasponu. Mogu biti minijaturne (svega par cm), pa i veličine dlana odraslog varaličara. Takođe mogu biti izuzetno jeftine (par desetina dinara), ili izuzetno skupe (dostupne manjem broju varaličara). Šalu na stranu, da počnemo sa predstavljanjem članova porodice metalnih varalica.
1. KAŠIKE – Nisu bez razloga na prvom mestu naše liste. Najjednostavnije su po konstrukciji, a ime su dobile po kašikstom obliku. Mogu se napraviti u kućnim uslovima od kašike za supu, kafu itd.
Namenski se najviše upotrebljavaju protivu štuke i soma, ali su isto toliko efikasne i u lovu bucova, a uz pravilan odabir i smuđa, bassa, klena, grgeča (bandar po naški) itd. Proslavljeni modeli kašika kod nas su popularni Efcet ili ti DAM F (ef) Z (po deutsch cet), Blu Fox, ABU (Atom, Toby), od domaće proizvodnje LAV MD. Postoje simpla i duple kašike, od nekoliko grama do više desetina. Lagane kašike velike površine, teže male, ovalne, okrugle, lomljene i tako do krajnjih mogućnosti geometrije i ljudske fantazije.
Rad kašika se može najlakše okarakterisati kao lelujanje u vodi, pri čemu dolazi do stvaranja određenog impulsa (možda bi mogli nazvati frekvencijom), i svetlosnog efekta u obliku bljeska tj refleksije. Grabljivice reaguju na neku od od ove dve provokacije (naravno ako im je po volji baš tog dana). Najčešći ulovi (ciljno) na kašike su štuke, ali sam imao prilike viđati i lepe primerke smuđa na trokraci ogromne kašike namenjene štuki. Veoma se uspešno primenjuju i u lovu bucova, koji se rado „pali“ na sjajno-srebrnu refleksiju.
Kašiku možemo voditi ravnomernim povlačenjem, pri čemu moramo voditi računa o brzini namotavanja, da bi „operisali“ u željenom sloju vode i da bi postigli pravilan rad . Samim tim što pričamo o varalicama izrađenim od materijala znatno težeg od vode, podrazumeva se da one tonu (brže ili sporije). Jedan od načina vođenja kašika je vođenje sa pauzama u povlačenju. Ovim načinom „odrađujemo“ širi sloj vode, dajemo više vremena grabljivici da se naoštri na plen, a sama varalica mnogo više liči na ranjenu ili bolesnu ribicu koja se bori za život. Treći način vođenja je puštanje kašike da legne na dno (ne preporučuje se početnicima na terenima koje imaju dno prekriveno raznoraznim preprekama u obliku kamenja i panjeva), zatim se kašika cimne sa dna i ponovo spušta. Ovo se ponavlja sa manjim ili većim pauzama i visinama podizanja. Generalno, način vođenja kašike je prepušten volji varaličara, lepota je u tome da će kašika svakako raditi.
Kašike mogu biti opremljene trokrakom (ili trokrakama), ili jednokrakom udicom. Postoje varijante koje su „nezakačive“ (weedless po stranski). Imaju štitnike nad vrhom udice od žice ili neke savitljive plastike, koji odbijaju travu i razne prepreke, ali u trenutku kada se nađu u čeljustima grabljivice koja ih stegne, saviju se i otvaraju prostor da se udica zabode. Ovi modeli se obično upotrebljavaju na jako zatravljenim terenima ili na mestima gde voda krije granje, panjeve itd.
Kašike daju prostora i za dodatno povećanje lovnosti u vidu dodavanja strimera, silikonskih varalica itd. Bez obzira koju varijantu kašike koristimo, obavezno se stavlja vrtilica (virbla) pri vezanju na strunu ili monofil, jer u protivnom lako dolazi do uvrtanja strune, što dovodi do nepotrebnog nerviranja.
